Током јуна 2025. године, на наставним местима Српске допунске школе „Свети Сава“ у региону Венето, одржане су завршне приредбе којима је обележен крај још једне успешне школске године. Места попут Валдања, Алонтеа, Вићенце, Басана дел Грапе, Бусоленга, Арзињана, Роверета и Скија претворена су у позорнице радости, поноса и културе.
Деца су, у пратњи својих учитељица – Јасмине Стојковић, Магдалене Доневски и Драгане Пречаница – на сцени проговарала гласом прошлости и будућности. Њихове рецитације, песме, представе и сценски наступи показали су да српски језик и култура нису нешто што се учи напамет, већ нешто што се живи – у свакој речи, покрету и осмеху.
У Роверету је, уз приредбу, обележено и петнаест година постојања школе. Овај јубилеј био је више од броја – био је доказ да се континуитет може створити и одржати чак и онда када сте далеко од домовине. То је било славље генерација – и оних који су учили прва слова пре петнаест година, и оних који су те вечери певали „Боже правде“ поносно, са руком на срцу.
Посебан утисак оставила је приредба у Вићенци, где су ученици, од најмлађих до најстаријих, својим рецитацијама и наступима показали дубину коју једна допунска настава може да пружи. Сваки стих, свака реч изговарана је с пажњом, као да је у њој садржано сећање, обавеза, али и нада.
На приредби у Бусоленгу учествовали су и ђаци који наставу похађају на даљину. Упркос удаљености, својим присуством и учешћем на приредби, показали су да се осећај припадности не мери километрима, већ срцем. У тим сусретима родила се посебна енергија – заједничка, снажна, нераскидива.
Један од најупечатљивијих момената био је позоришни комад „Цврчак и мрави – к’о људи прави“, у извођењу младих глумаца ученика из Скиа. Његова порука о пријатељству, праштању и сарадњи оставила је снажан утисак на све присутне. Иако на сцени мали, глумци су својим наступима понели велику поуку – да се хладноћа не мери временом, већ усамљеношћу, а да нас топлина пријатељства може загрејати чак и у најтежим тренуцима.
На крају сваког програма, уз уручење ђачких књижица и диплома, прослављен је труд и напредак сваког ученика. Матурски испраћаји били су емотивни – испраћени песмама, загрљајима и понеком сузом, али и жељом да се овај пут српског језика настави, без обзира на то где се налазили.
Српска реч, изговорена у овим приредбама, није била само лекција из граматике – она је била глас идентитета, порука породице, одјек сећања и обећање да ће се дух народа чувати, неговати и преносити, ма где се живело. И баш зато – није важно колико је километара до матице. Важно је колико срца куца за исти језик.
Учитељица Јасмина Стојковић
