Ученици Допунске школе на српском језику у Баден-Бадену и Хајлброну провели су последњи наставни дан ове школске године на један посебан и незабораван начин – у природи, креативно, едукативно и срцем.

Активност је осмишљена као својеврсна радионица повезана са српском народном традицијом, чији су важан део некада чиниле вредне руке наших мајки и бака. У њиховим домовима, домаћа радиност попут хеклања, ткања, веза, али и прављења дека и јастука од разнобојних крпица није била само потреба, већ и израз љубави, бриге и умећа. Такве деке и јастуци су често биле пуњене остацима тканина и одевних предмета, чувајући тако у себи приче многих генерација.

На почетку активности ученицима су представљени неки од честих мотива коришћених за украшавање тканина у домаћој радиности нашег народа и њихова симболика.  (једноставни геометријски облици за које се веровало да доносе срећу и чувају од сваког зла, кретање Сунца и Месеца и други симболи из природе попут биља, птица и сличног, наш грб са четири оцила…)

Инспирисани тим духом, ученици су, уз подршку своје учитељице Марије Стошић, правили своју одељенску „деку успомена”. Свако дете добило је свој квадрат тканине који је осликавало, везло или украшавало по жељи, уносећи у њега симболе пријатељства, лепих сећања, дечјих снова и порука. На крају су сви делићи сашивени у једну заједничку деку – симбол њиховог дружења, заједништва и љубави.

Ова радионица је имала и дубљи значај: поред неговања културног наслеђа и народне традиције, она је децу повезала у осећању припадности и топлине. Нарочито важну улогу имала је као простор за емоционално оснаживање ученика који су се у последње време сусрели са тешким животним околностима. Кроз игру, стваралаштво и осмех, деца су била у могућности да изразе себе, али и да буду подршка једни другима.

У оквиру часа прочитана је и прича о једној магичној деки која је памтила све своје власнике и сваку емоцију ушивену у њу. Та прича постала је полазиште за завршну поруку дана:

„Зато, драга децо, кад правите своју одељенску деку – не шијете само крпе. Ви везете успомене, пријатељство и љубав. А можда и нека ваша дека једног дана постане магична. Само треба да је направите срцем.”

У активности су учествовали и родитељи ученика, који су помогли да се појединачни радови ученика обједине у једну целину, дајући јој тако завршну форму одељењске деке која ће бити изложена у њиховом заједничком простору, до неког наредног дружења у природи.

Рад Допунске школе на српском језику одвија се под покровитељством Министарства просвете Републике Србије и Генералног конзулата Републике Србије у Штутгарту. Све активности су подржане од стране Генералног конзула, господина Драгана Димитријевића, који придаје посебан значај очувању националног идентитета, као и неговању језика, културе и традиције код деце српског порекла у дијаспори.

Захваљујемо и координаторки образовно-васпитног рада у иностранству, госпођи Татјани Хот, на континуираној подршци и праћењу рада наставника и ученика Допунске наставе.

***

Причa о бакиној магичној деки

 Некада давно, у једном селу где су се јутра будила са мирисом свеже траве и звуком петлова, живела је једна бака Ружа. Имала је 78 година, 5 унучића и једну врло чудну навику – никада није бацала стару одећу.

 Чарапе без свога пара? – Од њих се прави џеп за тајне.

Панталоне које смо прерасли па нам постале кратке? – Одличне су за сунчане зраке.

Рукав од кошуље? – То је део загрљаја, наравно!

 Све је она то пажљиво прала, пеглала, сецкала и убацивала у своју велику, магичну деку. Није то била обична дека – то је била мапа живота једне породице. Ту је био очев џеп из војске, мамина чипка са венчанице, комадић дечје пелене (шта ћеш, и то је живот), и чак дугме са дечје играчке која је нестала испод ормара 1998. и никад више није виђена.

 Али, шта је било најчудније?

 Кад год би неко био тужан, или сам, или преплашен – бака би га покрила том деком. И магија би се десила:

– Дете би се насмејало.

– Браћа би се загрлила.

– И пси би престали да лају на мачке.

 Једног дана, бака је рекла:

„Ја можда нећу увек бити ту да вас покријем, али моја дека хоће. Па кад је видите – сетите се свих загрљаја које сам у њу ушила.“