У једном мајском дану, када је сунце обасјало терене Квинта Вићентина златним зрацима, српска деца из Вићенце, Бусоленга, Арзињана, Алонтеа, Скија, Валдања и Басано дел Грапе стигла су да поделе нешто више од игре – да поделе срце.
Вођени посвећеним учитељицама Јасмином Стојковић, Магдаленом Доневски и Драганом Пречаницом, ученици Српске допунске школе „Свети Сава“ ступили су 10. маја 2025. године на стазе дружења, знања и спорта, у оквиру манифестације „Игре без граница“, коју је организовало Културно-уметничко друштво „Слога“ из Вићенце и Басано дел Грапе.
Био је то дан у којем су игре постале више од надметања – постале су симбол слоге, љубави и заједништва. На тим теренима, игра је носила мирис детињства, а сва срца куцала су истим ритмом – за радост, за пријатељство, за једно друго.
Свечани тренуци нису изостали. Манифестацију је отворио министар у Влади Републике Србије, господин Ђорђе Милићевић, уз осмехе и аплаузе најмлађих учесника, чиме је симболично истакнута важност будућности – оних који тек долазе.
Учитељице, попут светлости што показује пут, биле су душа догађаја: ослонац, подршка, и покретачка снага сваког корака. Савет родитеља, заједно са капитенима екипа, није штедео ни глас ни енергију, бодривши и такмичаре и једни друге. Са трибина се разливао глас подршке који је грејао срца – глас заједнице у пуном сјају.
Кроз спортске игре и квизове о српском језику, култури, историји и географији, деца су показала више од снаге и знања – показала су срце. И тог дана, сви су победили. Јер играли су за Леу Стевановић – другарицу која је заувек у њиховим мислима. Њено име изговарано је шапатом, а осећано у сваком осмеху, у свакој песми, у сваком загрљају. И све је било пуно – пуно љубави која не бледи.
Круна дана била је додела медаља и похвалница, али најснажнији тренутак наступио је када се зачула песма „Деца неба“, изведена у част Леe Стевановић и учитељице Драгице Додеровић. Емоције су преплавиле терен, а сузе су се тихо сливале низ лица која су истовремено и туговала и славила живот.
Тог дана, у игри пуној љубави, родило се сећање које никада неће избледети.
Хвала свима који су тог дана били део једног великог, заједничког српског срца.
Јасмина Стојковић
