Јован Цвијић
(1865–1927)
велики српски географ и научник.
Рођен је у Лозници у којој је започео своје школовање. Гимназијско образовање је наставио у Шапцу и Београду. Као млад, желео је да студира медицину, али његова породица није имала новца да га пошаље у иностранство. Уписао Географски факултет у Београду. Проучавао је природу и становништво полуострва на коме се налази Србија. Балканско полуострво је назив једног од његових значајнијих дела. Постао је научник који је дао велики допринос развоју географске науке. Неке школе у Србији су назване по Цвијићу, као и Географски институт у Београду. Недалеко одатле налази се једна од познатијих београдских улица – Цвијићева. На централном месту у Академском парку, на београдском Студентском тргу налази се његов споменик. Највиши врх планине Рудник зове се Цвијићев врх. Његов лик се налази на нашој новчаници од 500 динара.
Мила: Васо, који је теби омиљени предмет у школи?
Васа: Физичко.
Мила: Доообро Васо, па сви волимо физичко. Али, знаш, мислим од оних предмета које морамо да учимо? Мој омиљени предмет је географија.
Васа: Ааха, мој омиљени предмет је историја, али волим и географију. Хајде да видимо колико смо запамтили о нашем великом географу, Јовану Цвијићу.
Васа: Мила колико си имала тачних одговора?
Мила: Све сам тачно одговорила, а ти?
Васа: И ја. Али бих волео да погледамо документарни филм о Јовану Цвијићу. Да ли се слажеш?
Мила: Наравно.
Јован Цвијић је вишу гимназију завршио у Београду, у Првој београдској гимназији. О познатом професору немачког језика у овој гимназији Милован Витезовић је написао роман „Шешир професора Косте Вујића“. Коста Вујић је био разредни старешина многим ђацима који су касније постали интелектуална елита српског друштва: Михајло Петровић Алас (доктор математичких наука), Милорад Митровић (песник), Јаков Јаша Продановић (публициста и политичар), Павле Поповић (историчар књижевности, ректор Универзитета у Београду), Љубомир Стојановић (државник, филолог и историчар), Јован Цвијић (географ).
Прочитај/послушај одломак из романа у коме је описан разговор професора Косте Вујића и ђака Јована Цвијића.
Приметио је да Јован Цвијић нема књиге у руци, а већ га, годинама, узалуд опомиње да не чита на часу, да спреми књигу у клупу док траје час.
Професор је отворио дневник и викнуо: – Јован Цвијић! Јован Цвијић је скочио, сада већ са књигом у руци. – Записан си у петак двадесет другог да ниси био у школи! Да ли ти је то познато?
– Познато ми је, господине професоре.
– Ово што пише, то је факат, мислиш ли ти то правдати? – професор је прстима куцао по месту где је Цвијић био записан.
– Мислим, господине. Имам оправдање.
– На сунце с њим.
– У петак сам био лепо пошао у школу и успут се замислим…
– О чему, Цвијићу? – питао је Михаило Петровић.
– О природним наукама.
– О природним наукама се човек може добро замислити. Петровићу, не прекидај ђака кад даје оправдање. Шта је било даље, Цвијићу?
– И ишавши тако замишљен, налетим на улични стуб и … ударим главом у њега!
– Где, Цвијићу, нећу да ти клештима вадим оправдање из уста?
– Пред Народним позориштем, господине.
– Зар опет? – професор се налактио и цедио оправдање.
– Није опет, господине професоре. Прошли пут није био стуб… – Цвијић је желео све да разјасни.
– Него рупа… – професор је истрајавао по своме.
– Да, рупа, господине професоре…
– Код позоришта, Цвијићу.
