Прочитај/послушај

Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме непрестано тиштила. Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона, и заједно са својим братом, професором математике, у познатој установи, стекао је војно образовање, а касније се приклонио позиву свештеника, у коме је стекао углед… Имао је изванредно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући њихова дела. Његов стил писања је изазивао дивљење. Његове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан. […]

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац давао мора да су помогле. Оне су се састојале од свакојаких задатака. Задавао ми је, на пример, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет.

Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица у нашем крају и припадала је лози проналазача. Њен отац и њен деда су изумели многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе. Она је заиста била велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге, која се храбро супротстављала животним невољама и стекла многа тешка искуства…

Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности. Изумела је и конструисала свакојаке направе и алатке, ткала је најлепше шаре од вуне коју је сама прела. Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство били су дело њених руку. И после шездесете, прсти су јој били тако спретни да је могла оно што очима види, рукама да створи…

До осме године мој карактер је био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни одважности да донесем било какву чврсту одлуку. Осећања су ми надолазила у великим и малим таласима и непрестано осциловала између две крајности. Изгарао сам од жеља и оне су се умножавале попут хидриних глава. Био сам обузет размишљањем о болу у животу, смрти, и верском страху.

Мноме је овладало сујеверје и живео сам у сталном страху од злог духа, од утвара, од дивова, људождера и осталих нечасних чудовишта мрака. А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот.

Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Отац ми то није дозвољавао и побеснео би када би ме ухватио на делу. Када би приметио да потајно читам, скривао би од мене свеће. Није желео да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао. Једном приликом сам наишао на роман под насловом „Абафи“ (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике (Јосика). Ово дело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вежбам самосавлађивање. У почетку се моја решеност топила као априлски снег, али сам убрзо савладао своју слабост и осетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа. У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе. 

У то време смо се преселили у оближњу варошицу Госпић. По досељењу у град започео сам четворогодишње школовање у такозваној припремној основној школи, где сам се спремао за вишу школу или Реалну гимназију. 

У школској учионици је било неколико механичких модела који су ме интересовали и усмерили моју пажњу на водене турбине. Многе од њих сам конструисао и уживао у њиховом раду. Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао, а у машти сам замислио велики точак који покрећу ови слапови. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видео сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума.

Разговор о тексту.

Зашто Теслин отац није волео да Никола чита ноћу? Како је Тесла правио осветљење за читање? Које мане је Тесла увидео код себе? Какав је био његов карактер? Како је Никола изменио свој карактер? Шта је почео да примењује?

Зашто некад морамо да контролишемо своје жеље? Имаш ли ти неку жељу коју треба да контролишеш? Да ли успеваш у томе?

Шта је постојало у учионици у Теслиној школи? На шта је усмерио своју пажњу? Шта је успео да види у својој машти што је у будућности и остварио? 

Да ли ти у машти замишљаш предмете који могу да постоје? Како замишљаш своју будућност? Шта желиш да постанеш када одрастеш?